Ovih dana KBSA je uputila poziv za 13. tradicionalni susret Bošnjaka Sjeverne Amerike, sa proglasom slijedeće sadržine:

Ibrahim Halilović

Od okončanja rata pa do danas privatne interese u bošnjačkom političkom vrhu uvezuje uvijek isto lice, Bakir Izetbegović, a druga dva glavna aktera su, uglavnom, Silajdžić i Lagumdžija.

Sarajevo, 30. decembar, 2007. -- Dogovor između tzv. "velikih muslimana" pod rukovodstvom Alije Izetbegovića sa jedne, i velikosrpskog projekta sa druge strane, se odvijao još tokom 1980-tih godina sa akademicima SANU, ideolozima projekta. Zaslužuju spomen memoari Nedžada Latića, gdje on možda i nehotice baca svjetlo na ulogu Predraga Matvejevića u kreiranju grupe "muslimanskih mučenika" Sarajevskog procesa 1983. U tome su bitnu ulogu imali visoko rangirani intelektualci-agenti, na lokalnom i internacionalnom nivou, poput Predraga Matvejevića – za kojega je Nedžad Latić ispravno napisao da je "i iznad SANU", što pokazuje njegovu povezanost sa internacionalnim krugovima koji bi se okvirno mogli nazvati Britanska obavještajna služba odn. anglocionisti. Razbijanje SFR Jugoslavije je obavljeno prema tom scenariju. Ulogu je dobio i Alija Izetbegović, kojega je 1980-tih podržavao i Adil Zulfikarpašić, agent organizama kojima je pripadao Matvejević.

Sarajevo, 2. decembar, 2007. -- U proteklih mjesec-dva dana, velikosrpski je projekt pokrenuo akciju ¨događanja naroda¨ - mitingovanja, uz svu popratnu koreografiju kretanja u rat -- ako ¨bošnjački lideri¨ ne potpišu sve što Republika srpska zahtijeva.   

A bjelodana je istina da je sve ono što je četnički projekt agresijom, ratnim zločinima, genocidom ... nastojao ostvariti, konačno formulirano u Dejtonskom Aneksu 4 (ustavu) kojim je stvorena ¨srpska država zapadno od Drine¨, Republika srpska; četnički ratni plijen.  Dodatna je bjelodana istina ta, da je u proteklih 12 godina, kao i danas, u toku proces dogovornog, parlamentarnog, mirnodopskog legaliziranja tog ratnog plijena – na taj način da zakonitost Republike srpske svojim potpisima i glasanjima u dejtonskim parlamentima ostvaruju upravo ¨predstavnici¨ žrtve agresije, zločina i genocida.  U skladu sa tim planom, Republici srpskoj najmanje odgovara stanje rata, stanje vojnih i ostalih širih nasilnih akcija bilo koje vrste. 

Stvar bi možda stajala nešto bolje, da Wolfgang Petritsch, uz aktivnu ili pasivnu asistenciju vođa Alijanse poput Lagumdžije i Silajdžića, nije svojim beamterskim modifikacijama svojedobnu odluku Ustavnoga suda Bosne i Hercegovine o konstitutivnosti naroda prilagodio tako da, ne daj Bože, ne naruši bitniju jednonacionalnu idilu političkoga života i odlučivanja u Republici Srpskoj. Tako je RS formalno stekao multietničku fasadu, a učvrstio i dodatno legalizirao nacionalnu dominaciju kao neupitan politički modus i životni stil. 

Sama činjenica da na demarš pet najuglednijih zemalja sveta odgovara ministar energetike i rudarstva govori o tome kakva je pometnja nastala u Srbiji. Mi imamo posla s potpuno ludačkom, poremećenom, ludom, razularenom zemljom, u kojoj su svi koji su na vlasti operisani od pameti i koje je teško prizvati svesti i razumu.

DANI: Kako komentirate punu podršku Vojislava Koštunice i nešto umjereniju Borisa Tadića Miloradu Dodiku povodom odbijanja mjera visokog predstavnika i prijetnji paralizom BiH i raspisivanjem referenduma o otcjepljenju Republike Srpske?

LUKOVIĆ: Pre svega, ja ne vidim neku bitnu razliku između neke načelne velike podrške ili neke takozvane blage podrške. Podrška je podrška, teško mi je da govorim o stepenima podrške tome. Ja bih govorio o jednoj unisonoj podršci Srbije, dakle, govorimo o podršci premijera, predsednika i Skupštine. Govorimo o zvaničnim telima Srbije i neka niko nema nikakve iluzije o tome da postoji nekakva razlika u odnosu prema Republici Srpskoj ili Bosni i Hercegovini kad je ovo pitanje na dnevnom redu. Cela suština čitave priče i čitavog slučaja je vrlo prosta. Dakle, to je priča koja postoji i koja figurira u našoj javnosti, i u međunarodnoj javnosti, i u svetskoj javnosti, i u vasionskoj javnosti - to je priča koja postoji već duži niz godina. Otkako postoji problem Kosova, postoji problem Republike Srpske. RS se sve vreme veže za Kosovo, to je stvar koja se u Srbiji pominje već nekih sedam-osam godina. Izjava Koštunice, Tadića i Skupštine Srbije - ko ima priliku da vidi kako izgledaju sednice Skupštine i šta se na njima priča, onda bi mogao da vidi nekakav glas delegata koji predstavljaju takozvani narod - reč je o više-manje unisonom mišljenju da oduzimanje Kosova neće proći tako bezbolno kao što se misli zato što mi u rezervi imamo - šta? Takozvanu Republiku Srpsku! RS se u ovom slučaju koristi, ne samo kao neka vrsta alibija već i kao neka vrsta hladnog oružja kojim ćemo zadati taj finalni, konačni udarac međunarodnoj zajednici. S druge strane - jako je bitno - instruiranje i formiranje nekoga ko se zove Milorad Dodik u nekog ko je najbolji prijatelj i najbolji učenik Vojislava Koštunice neodoljivo podseća na period kad je Radovan Karadžić bio najbolji učenik Slobodana Miloševića, koji mu je bio mentor. Prema tome, matrica je ista. Mi opet imamo neke svoje ljude koji u nekim tuđim državama rade posao za nas, i to je priča na koju smo mi navikli. Uostalom, instaliranje Dodika u nekakvu zvezdu i, da kažem velikim slovima, Našeg Srbina Tamo, dakle NST, počelo je onog trenutka kad je on bio glavna zvezda na koncertu Cece Veličković u Beogradu, gde je u društvu Koštunice i Matije Bećkovića bio na koncertu svoje omiljene pevačice. Onda je otvarao Guču, onda je bio na košarkaškim utakmicama, itd. Onda su sve priče o tome da je kupio vilu od milion evra u Beogradu, koje su, naravno, tačne odmah bačene u zapećak. Drugo, njegovo prisustvo ovde na televizijama i u nekakvim emisijama je bilo u potpuno nenormalnoj količini da se naprosto čovek koji živi u Srbiji zapita - pa dobro, jebo te, šta taj čovek radi ovde u Srbiji, što ne radi tamo, gde je predsednik...

DANI: Premijer...

LUKOVIĆ: Pa da, otkud znam šta je, neki entitet, šta je to... Hoću da kažem da ova stvar nije došla spontano i bezveze. Spontanost ne postoji u srpskoj politici. To je zadnji adut, očajnički adut, to je kao kad se u filmovima, kad ne znaju šta da rade, bacaju s mosta ili sa zgrade iz nekog očaja. Mi ovde imamo Milorada Dodika koji je naše poslednje hladno oružje. Sama činjenica da je Srbija vrsta zemlje, koja je u stanju da u roku od 24 časa napravi neverovatnu vrstu sranja, govori ne toliko o Srbiji koliko o državi kojom rukovode Koštunica i Tadić. Mi smo juče imali jedan demarš - to je, prevedeno na bosanski, jedan šamar - nezabeležen u istorijskoj praksi diplomatije, da pet velikih zemalja - Amerika, Engleska, Francuska, Nemačka i Italija - protestuju protiv ludačkih izjava vlasti spram BiH, Lajčaka, njegovih odluka, što govori o tome koliko je to ozbiljno shvaćeno u svetu. S druge strane, ono što je vrsta ludila u Srbiji, na taj demarš pet velikih zemalja nije se oglasio ni Tadić, ni Koštunica, ni Skupština, ni potpredsednik Vlade nego - ko? Ministar energetike i rudarstva! Pa, jebo te, mislim, verovatno je u tom trenutku bio sprečen Koštunicin šofer da nešto kaže ili njegova sekretarica, pa se tu našao ministar energetike i rudarstva, koji je odbio demarš pet velikih zemalja. Sama činjenica da na demarš pet najuglednijih zemalja sveta odgovara ministar energetike i rudarstva govori o tome kakva je pometnja nastala u Srbiji. Mi imamo posla s potpuno ludačkom, poremećenom, ludom, razularenom zemljom, u kojoj su svi koji su na vlasti operisani od pameti i koje je teško prizvati svesti i razumu. Uostalom, ko ima tu nesreću da gleda prenose Skupštine Srbije, videće stvari koje nije video 15 godina - to su priče o Srpskoj Krajini, o tome da treba, pazite sad, tužiti Bosnu i Hercegovinu za genocid koji je ona izvršila nad Srbima u XX veku, ali ne u poslednjih petnaest godina, nego tamo negde, otkud znam, 1926. godine. O Hrvatima se govori kao o Srbima rimokatoličke vere, o Bošnjacima se govori kao o Srbima islamske veroispovesti, danas, dakle, to nije bilo pre deset godina, to je danas. Veze nemaš šta ćeš da čuješ na Skupštini. Ja gledam ta izlaganja i uvek se pitam - jebo te bog, a šta je na dnevnom redu? Posle tri sata gledanja ja nemam pojma! Imaš priče o tome kakvi su ćevapčići u Kruševcu, to je bilo pre neki dan, do toga da treba da priznamo Republiku Srpsku Krajinu i da njeni predstavnici sede u Parlamentu! Prema tome, ovo što se dešava oko Bosne, to je samo deo očajničkog koncepta po kojem treba da napravimo što veća sranja kako bismo neko drugo sranje zaboravili. To je tipičan miloševićevski koncept.

DANI: Možete li objasniti činjenicu da nijedan beogradski medij ne objašnjava suštinu Lajčakovih mjera, već prenosi lažne tvrdnje o majorizaciji Srba u BiH i namjeri ukidanja Republike Srpske?

LUKOVIĆ: Pa, jebo te! Mislim, ovo ti je naivno pitanje. Mislim, jeste razumno, ali ti o Srbiji ne možeš da postaviš razumno pitanje. Jer, mediji u Srbiji se ne bave razumom, oni se bave svetskim odnosom prema razumu, koji je iracionalan. Koga u Srbiji uopšte briga? Devedeset posto Srba koji gledaju televiziju nisu sposobni svojim intelektom i obrazovanjem da shvate o čemu se radi u Bosni. Oni su shvatili da Lajčak nešto radi protiv Srba i to im je dovoljno da kažu da je Lajčak bezveze i tako dalje. Poenta je da je Srbima u BiH oduzeto pravo na opstrukciju i destrukciju, ali nevolja je u tome što su opstrukcija i destrukcija jedine vrline koje mi imamo. To se ne odnosi samo na BiH. I zato je uvek ružno kad neko pokuša da nam oduzme ono na šta smo najviše ponosni - da uništimo, da zatremo, da nekakvo sranje napravimo, ali to je neka vrsta našeg mentaliteta, po čemu smo poznati u svetu. To govori o odlučnosti Srbije da nastavi svojim putem - ludačkim, kretenskim, imbecilnim. Imamo sve razloge da se plašimo šta će se desiti sledećeg meseca u ovo vreme.

DANI: Šta mislite o reprizi Miloševićeve antibirokratske revolucije kojoj ovih dana svjedočimo u Republici Srpskoj, u kojoj se nose džinovski Putinovi posteri, a Amerika i Evropska unija optužuju za antisrpsku zavjeru?

LUKOVIĆ: Većina ljudi u Republici Srpskoj nije mentalno sposobna da ode dalje od antibirokratske revolucije. To je vrhunac njihove kreativne politike - miting, na kome će se pojaviti sa slikom Putina, Staljina ili, ne znam, Bore Jovića. Zapravo, čudi me da tamo nije bilo slika Bore Jovića i Miloševića, pošto bi to bilo skroz logično.

DANI: Bile su slike Biljane Plavšić...

LUKOVIĆ: Potpuno je svejedno. Oni ne mogu dalje od Slobe. To je granica njihove kreativnosti - ne damo Republiku Srpsku, hoćemo Srbiju! Vi tamo imate političare koji smatraju da je Sarajevo Teheran, koji se hrabre činjenicom da misle da je Banja Luka u Srbiji, a nije! Ja mogu da im kažem da Banja Luka nije u Srbiji i nikad neće biti, srećom! Prema tome, doviđenja i prijatno! Oni mogu to da sanjaju privatno, ali sva ta njihova događanja naroda ne samo da ikonografijom podsećaju na 1991. nego i rezultatom. Svi dobro znamo šta je bilo nakon toga. Unapred znamo rezultat. Od toga nema ništa, ali to govori o strašnoj kolektivnoj svesti, koja je do te mere zastarela da je zaprepastila i poštovaoce lika i dela Miloševića, koji prosto nisu mogli da veruju da im se Vođa vratio iz groba i da još uvek postoji i živi u Banjoj Luci i RS-u.

DANI: U kojoj mjeri je srbijanska vlast spremna učestvovati u produbljivanju tenzija i izazivanju krize u BiH i čini li to kao demonstraciju sredstva pritiska povodom predstojećeg završetka pregovora o statusu Kosova?

LUKOVIĆ: Srbija će to činiti po svaku cenu. Bosna, odnosno svi mi, imamo sreću da Srbija nije dovoljno jaka da sve ove reči pretoči u praksu. Prema tome, svi ćemo se zadržati na nekom verbalnom nivou jer Srbija svoja obećanja o svom uticaju ne može da pretoči u nešto konkretno. Srbija je, srećom, hvala Bogu, vojno slaba - ima tri aviona i ne znam koliko ima tenkova koji rade i vojnika spremnih da nešto rade. Ne treba se plašiti, dakle, vojne reakcije jer je Srbija nesposobna. Loša stvar u tome je što se stvara privid bunta i jedna užasno nelagodna situacija, ali ne u Srbiji nego preko Drine. I to je omiljeni recept Srbije - ako ne možemo da uradimo nešto ovde, onda ćemo zajebati protivnika time što ćemo probleme prebaciti na njegovu stranu. Hoću da kažem da je RS, nažalost, idealno tlo jer je na intelektualnom i obrazovnom nivou savršeno područje za ovu vrstu fanatika i budala jer svako budalasto seme najbolje pronalazi put u Republici Srpskoj. Potpuna je sreća što nema teorijske šanse da dođe do nekih napada, odbrana, vojnih manevara i šta ja znam čega jer je Srbija nesposobna. Ta nesposobnost Srbije je jedina lepa vest u svemu ovome.

DANI: Koštunicina stranka je i zvanično usvojila dokument kojim odbacuje mogućnost ulaska Srbije u NATO savez. Da li je nakon odluke o statusu Kosova moguće, poslije odbacivanja atlantskih, odustajanje Srbije i od evropskih integracija?

LUKOVIĆ: Naravno da jeste. Cela ideja o neulasku u NATO je samo prethodnica ideje da mi ne uđemo u Evropu. Sve te lažne ankete da 80 posto građana podržava evropske integracije su potpuno ludačke. Generalno, ovde ljudi nisu obavešteni o Evropskoj uniji, niti imaju pojma šta je EU, a i ono što znaju je apsolutno protivno njihovom političkom ubeđenju. Prema tome, mislim da je logičan sled nakon tog famoznog 10. decembra da Srbija objavi ono što mi svi znamo - da nećemo u Evropu, jebeš Evropu, ko jebe Evropu, kao što sad kaže ko jebe NATO, itd. Sve te priče o Evropi, iz srpskog ugla, kažu da ne damo Kosovo, da ne damo Mladića, da živimo i dalje kao što živimo, da ne moramo da se prilagođavamo evropskim pravilima, ako nas uzmu takve - uzeli su, a ako neće - neće. Sama ta činjenica govori o sposobnosti srpskog društva da nikako ne pristaje na EU i totalno je fantastična. Izvini, sad ne znam zašto me pitaš stvari iz oblasti naučne fantastike.

DANI: Ali, u toj odluci se navodi da je to, citiram: izraz iskrenog opredjeljenja Srbije protiv politike sile, ugrožavanja mira u svijetu, agresije i rata. Da li to DSS priznaje da je Srbija do sada i zvanično bila za politiku sile, rata, agresije?

LUKOVIĆ: Sama činjenica da je Srbija prije deset dana donela deklaraciju kojom se podržava Kuba, pazi, Kuba, u borbi protiv blokade Amerike to dokazuje! Srpski Parlament je prije pet dana otkrio da postoji blokada Kube, nakon 45 godina! Sve ove priče su, jednostavno, glupe. One govore o nesvrstanosti, o neutralnosti, itd., a svaka budala koja živi u Srbiji, kad to prevedemo na bosanski i hrvatski, odlično zna da u zagradi piše Rusija. Prema tome, ako nismo sa NATO-om, onda smo sa Rusijom. Prema tome, ne postoji nikakav način u Evropi danas da budeš neutralan - ili si na strani Rusije, ili na strani Evropske unije. Stvar je u tome da se mi na svaki način okrećemo ka Rusiji, koja će ustvari, sve dok je Koštunica na vlasti, gospodariti ovim prostorima.

DANI: Ima li u vladajućoj srpskoj politici alternative osloncu na Rusiju?

LUKOVIĆ: Sve priče Demokratske stranke o potrebi za NATO-om prestaju da važe onog trenutka kad Koštunica nešto kaže. Ja u Srbiji nisam doživeo ni jedan trenutak u zadnjih četiri-pet godina da se Boris Tadić ijednom suprotstavio mišljenju Vojislava Koštunice. Ovde je Koštunica uvek u pravu. Uvek u pravu! Sve što hoće, on i postigne. Imamo situaciju da se Tadić ponaša kao njegov lični rob, koji ispunjava sve zahteve Vojislava Koštunice. Tako će biti i ovoga puta. Iskustvo života u Srbiji govori ono što je istina - da Boris Tadić ispunjava sve što kaže Vojislav Koštunica. Tačka.

DANI: Koja je, po Vašem mišljenju, suština donošenja deklaracije o Kubi? Vi ste puno govorili i pisali o tome.

LUKOVIĆ: Suština je u tome da se i na taj način obračunavamo s Amerikom, da i na taj način kažemo Americi: ko vas jebe! Činimo sve da pokažemo da smo protiv vas. Ako se sledeće nedelje desi da Skupština ima temu o položaju crne manjine u Atlanti, nemoj da se iznenadiš ako mi donesemo deklaraciju kojom osuđujemo američke vlasti koje muče crnce u Atlanti. To je potpuno logičan sled događaja i ovo je bila prva u nizu deklaracija. Verovatno ćemo onda podržati Severnu Koreju, pa ćemo podržati Irak, pa, šta ja znam, Osamu bin Ladena na kraju. To je logika ovog režima. Mi imamo režim koji nadahnjuje pokojni Slobodan Milošević. Ja imam potrebu da kažem: živeo Slobodan Milošević! On, očigledno, nikad nije umro.

SRPSKA DRZAVA U BOSNI
IVAN LOVVRENOVIC

Valja primijetiti: sve diskusije na posljednjoj sjednici Narodne skupštine Republike Srpske, kao i Deklaracija što je na kraju usvojena, po rječniku i intonaciji bitno se razlikuju od svega što je do sada karakteriziralo rad i stil ovoga parlamenta. Sve je bilo umiveno i ispeglano, nije se ni u jednome trenutku mogao čuti onaj dobro poznati sočni ton i folklorni način, čak je odnekud i tvrda štokavska dikcija kod mnogih postala gipkija i mekša, gotovo umiljata. Dodikovo izlaganje bilo je remek-djelo elaboriranosti, pa je i on sam osjetio da taj stručnjački dorađen tekst ne smije trivijalizirati svojim uobičajenim uličnim upadicama i digresijama. Briga za poštivanje Daytona, za povratak na Dayton, za stabilnost i opstanak Bosne i Hercegovine (naravno: dejtonske) u svim govorima bila je glavni motiv i najčešća zakletva. I Deklaracija je tako intonirana. U njoj se i pritužbe na visokoga predstavnika i na OHR motiviraju tom brigom: prekoračio svoj mandat, RS će se obratiti generalnom sekretaru UN-a s upozorenjem da je povrijeđen Dejtonski sporazum, kršenje Ustava BiH, ozbiljno narušavanje ravnoteže među konstitutivnim narodima, ugrožavanje ustavnog poretka i demokratskog uređenja BiH, neuvažavanje ustavnopravnog sistema u BiH, parlament je Deklaracijom od Savjeta za implementaciju mira zatražio dodatne garancije za ravnopravnost entiteta i naroda u BiH, što, kako je ocijenjeno, ne može biti narušavano jednostranim odlukama visokog predstavnika, i sve u toj i takvoj napadno konstruktivno-lojalističkoj maniri...

Svoju antilajčakovsku Deklaraciju Narodna skupština Republike Srpske usvojila je sa sedamdeset i sedam glasova za i šest protiv. Svih sedamdeset i sedam, kako su prilježno izvijestili novinari, srpski su glasovi. Taj podatak ujedno govori i sve glavno što treba znati o nacionalnoj strukturi Parlamenta Republike Srpske - on je praktično jednonacionalan. Da bi se prebrojali narodni poslanici nesrpske nacionalnosti, ne trebaju prsti ni s punih dviju šaka. Treba li podsjećati na način na koji je do toga apsolutnog stupnja nacionalne dominacije na prostoru Republike Srpske došlo u slavnome razdoblju 1992 - 95, ili je već postalo politički nepristojno? (Uostalom, taj način je sam Ratko Mladić unaprijed, još 16. maja 1992, upozoravajući Karadžićeve skupštinare na Palama na međunarodne konvencije, nazvao precizno i mjerodavno: genocid.) Stvar bi možda stajala nešto bolje, da Wolfgang Petritsch, uz aktivnu ili pasivnu asistenciju vođa Alijanse poput Lagumdžije i Silajdžića, nije svojim beamterskim modifikacijama svojedobnu odluku Ustavnoga suda Bosne i Hercegovine o konstitutivnosti naroda prilagodio tako da, ne daj Bože, ne naruši bitniju jednonacionalnu idilu političkoga života i odlučivanja u Republici Srpskoj. Tako je RS formalno stekao multietničku fasadu, a učvrstio i dodatno legalizirao nacionalnu dominaciju kao neupitan politički modus i životni stil. I, eto poante, pretvorio se u uzornu građansku državu (naciju-državu), u kojoj bez ikakvih smetnji funkcionira demokratsko načelo jedan čovjek - jedan glas. K tomu, unutarnje uređenje Republike Srpske je klasično centralističko i unitarno, što omogućuje lagano upravljanje, brzu i tečnu realizaciju odluka... Pa kada danas političari iz Republike Srpske dižu svoj pravednički glas protiv neustavnih i nedemokratskih nametanja odluka iz OHR-a a u ime zaštite dostojanstva i prava građana Republike Srpske, onda se taj njihov iskaz doista može shvatiti kao gotovo idealna izjednačenost pojmova: građansko = nacionalno, građanin = Srbin. Ni u čemu se ova izjednačenost ne očituje tako dobro kao u potpunoj stopljenosti tzv. civilnoga sektora i državnih organa: vidjeli smo ovih dana kako se u ulozi glavnih agitatora i posrednika Dodikove državne politike prema masovnoj javnosti pojavljuju nevladine organizacije, studentska udruženja itd. Lako je svisoka konstatirati da je to karikatura civilnoga društva. Konstatacija je točna, no umjesto toga mnogo bi uputnije bilo pojavu razumjeti iz njezinoga konkretnog socijalnog i političkog konteksta. Ne bi bilo teško pokazati da je ona naš opći obrazac, samo što u ostala dva nacionalna miljea nedostaje okvir (svoja nacionalna država!) za ovakvo njegovo organizirano, masovno i jednodušno manifestiranje. Kad bi postojao način da se zaviri u snove drugim etnopolitičkim liderima, sigurno je da bismo tamo otkrili ovakvu Republiku Srpsku kao uzor i vruću želju.

Gdje u Bosni i Hercegovini stanuje država? Grubo rečeno: najmanje u onomu što inače zovemo državom, to jest na nivou Bosne i Hercegovine; nešto malo više, ali ne mnogo, u Federaciji BiH, apsolutno najviše - u Republici Srpskoj. (Distrikt Brčko ostavljam ovdje postrani, on je ionako posebna priča.) To je odavno uočen paradoks: umjesto da se prema površnim prognozama (u kojima su prednjačili političari tipa Harisa Silajdžića, s hipotekom pregovarača u Daytonu) etnička rigidnost i državnost Republike Srpske istopi i iscuri djelovanjem ekonomije i tržišnih mehanizama (logike života, kako se govorilo, prazno i nadmeno, kao da bi se imalo podrazumijevati da je ta famozna logika života na našoj a ne na njihovoj strani), događalo se točno obrnuto: Republika Srpska postajala je sve više državom. Kakogod se odnosili prema toj činjenici, ne razumjeti je kao jedan od glavnih pokretača i krupnih uzroka akcije na koju su se odlučili Dodik i društvo, a kakve po ozbiljnosti i mogućim posljedicama nije bilo nikada poslije rata - bilo bi loše i pogrešno. U federalnoj, a osobito sarajevskoj javnosti to je, nažalost, uobičajena manira kada se radi o srpskim pitanjima. Zato se ona u pravilu i ne razumijevaju; o njima se sudi.

Mitinzi što se ovih dana održavaju diljem RS-a u podršku Dodiku sasvim evidentno jesu smišljeno organizirani - dobro i veoma kontrolirano organizirani. Po tomu oni jesu neka podvrsta događanja naroda, no prilijepiti im na prvu loptu miloševićevsku etiketu, onako kako je to, nepozvan i neizazvan, uradio hrvatski predsjednik Mesić, znači ići linijom manjega otpora, lijenosti duha. I po cilju i po tipu ovi Dodikovi mitinzi su prilično različiti. Jedan ih detalj, ipak, povezuje. Ako bi se, naime, konačno moglo sa sigurnošću reći da se onomad na jednom od mitinga antibirokratske revolucije prizivalo: Hoćemo Ruse!, a ne: Hoćemo gusle!, golemi posteri Vladimira Vladimiroviča Putina na mitinzima diljem Republike Srpske bili bi ta simboličko-ideološka poveznica; na trenutak se moglo pričiniti kao da je Republika Srpska nekakva najzapadnija ruska gubernija, iz koje nam dolaze ovakvi prizori. Tako je taj bizarni vizualni podatak, bolje nego hiljadu riječi, posvjedočio aktualnost staroga bosanskog udesa: dijelimo istu zemlju i jedan jezik, a duhovno-politički gravitacijski centri su nam daleko izvan Bosne. Svima konstitutivnim, bez razlike. Uredu, rusofilstvo je na ovim stranama uvijek dobro stajalo, imalo je svoje različite faze i političke oblike, i nipošto nije bilo rezervirano samo za Srbe i pravoslavce (a otužna dosjetka sarajevskoga i bošnjačkog barda o većoj slasti ruskoga govna od američke torte desetljećima je pronosila slavu ideološke pravovjernosti svoga autora). Napokon, Rusija je danas dio slobodnoga svijeta, uvaženi i ravnopravni član najužega kluba demokratskih velesila, a lik Georgea W. Busha je ionako jedan od općenito najneomiljenijih, pa bi nosači Putinovih ikona imali stotinu i jedan dobar i legitiman razlog da objasne svoj izbor. A po uzusima političke ikonografije, ovo ukazivanje V. V. Putina nesumnjivo se mora čitati i u aktualnom regionalnom kontekstu Kosovo - Srbija - Republika Srpska, u kojemu Rusija očevidno ponovo igra sve veću ulogu u političkoj imaginaciji srpskoga svijeta od Trebinja do Negotina i od Sombora do Horgoša.

Putin se ovih dana, koliko je poznato, nije izjašnjavao ni o Bosni ni o Republici Srpskoj, a za nosanje njegovih postera na mitinzima ne može biti odgovoran. Tako je ostao pošteđen od mrkih pogleda i jakih riječi predsjedavajućega Predsjedništva Bosne i Hercegovine Željka Komšića. No Vojislav Koštunica, koji je u ionako prenadraženu bosanskohercegovačku javnost u maniri ovejanog nacionalističkog provokatora plasirao onu izjavu o maksimalnoj podršci Dodiku u očuvanju Republike Srpske (koja je, uz Kosovo, najpreči cilj naše državne i nacionalne politike), jako je ograjisao. Poručio mu je Komšić da bi mogao dobiti po nosu i po prstima, a kada je vrloga državnika i zastupnika svih građana voditeljica televizijskoga dnevnika u nevjerici priupitala znači li to, možda, i mogućnost fizičkoga obračuna, odgovorio je mrko: Ništa nije isključeno! Nesrazmjer između Komšićevog stvarnog kapaciteta i njegove prijetnje bio je urnebesno komičan, djelomično tužan, ali je, srećom, brzo zaboravljen. Ali o kakvom se političkom nesporazumu sa samim sobom radi kod ovoga čovjeka, najbolje je ilustrirao detalj iz istoga razgovora: Komšić se zaklinje da su Srbi njegovi i da će se uvijek boriti za njihova prava, na što ga đavolasta voditeljica logično pita: Zašto vas onda oni ne doživljavaju tako? Ne znam - odgovara državnik iskreno i zabrinuto. Naravno da ne zna.

Post scriptum Ovaj zapis morao je biti predan dok još nije bilo završeno zasjedanje Vijeća za implementaciju mira koje je raspravljalo o Lajčakovim odlukama što su izazvale Dodikovu pobunu. No, kakve god bile njihove odluke, čak i ako situacija bude smirena, a Srbi ne napuste državne institucije i ne proizvedu blokadu, ono što je Dodik pokrenuo posljednjih dana u Republici Srpskoj, bojat se, dalekosežnije je od toga. U posljednjim zbivanjima predodžba o Republici Srpskoj kao državi kod njezinih građana je ojačana, a nacionalna identifikacija s tom državom dospjela na nivo na kojemu do sada nikad nije bila. A o općem paranoičnom stanju duhova u Bosni i Hercegovini ništa tako slikovito ne govori kao podatak da je Lajčak još samo prije mjesec i po u bošnjačkoj javnosti bio doživljavan kao opasni antibošnjački i antibosanski agent pravoslavnoga kruga. Sad je crni antisrpski vrag. Što li ga još čeka?

ZASTO CATA PISE UKRUG
SVETLANA CENIC

Skupile se svojevremeno sarajevske age da pišu pismo svetlom paši u Stambol da im pomogne da obnove kaldrmu u čaršiji. Okupili se, priveli ćatu i diktiraju. Ćata piše li piše, ali ukrug. Na kraju ga upitaše a zašto ukrug, a on odgovori: Kad svijetli paša bude natakao na onu stvar, da mi ne pokvari rukopisa.

Da li se pisala ukrug ova deklaracija o reformi policije svetlom paši u Brisel, te ova rezolucija svetlom paši u OHR, ostaje da se vidi. Jer, koliko god čitala tu deklaraciju, ne mogu da proniknem šta su suštinske razlike od onog usvojenog sporazuma o reformi policije iz oktobra 2005. godine. Pozicija u međuvremenu prešla u opoziciju, a opozicija na krilima istog sporazuma pređe u poziciju. Krila su im dodatno bila osnažena posetom Jablanici i razgovorom s tadašnjim svetlim pašom bosanskim (a i hercegovačkim). Ono što sada zbunjuje je da se sada šef najveće opozicione stranke buni protiv te deklaracije, a svojevremeno je njegov bivši partijski šef i šef tadašnje pozicije sličan tekst uneo istorijski s tadašnjim šefom opozicije (danas vođom svih vođa) u Narodnu skupštinu Republike Srpske. Pri tome i onda i danas u Parlamentu RS-a sede gotovo isti poslanici koji su tada zdušno podržali dokument koji je, kažu, spasio i njihovu partiju i Republiku Srpsku od gneva svetlog paše bosanskog (a i hercegovačkog).

Ni to ne bi bilo za neko veliko čudo da se nisu svi pre toga uslikali na protestnom okupljanju na Trgu Krajine u Banjaluci, s porukom o zajedništvu, a što je opet asociralo na onaj Sporazum o principima usaglašenog delovanja, tako istorijski potpisanog u kabinetu bivšeg predsednika Republike Srpske i jednog od unosioca jablaničkog sporazuma.

Dodatnu konfuziju je izazvao i dnevni red redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srpske, po kome je predviđeno usvajanje amandamana na Ustav Republike Srpske, ranije nametnutih iz kancelarije svetlih paša bosanskih (a i hercegovačkih), odnosno OHR-a. Svi su dali svoj predlog rezolucije, odnosno deklaracije na odluke svetlog paše bosanskog (a i hercegovačkog). Ko je kome pisao ukrug, to ćemo videti na delu narednih dana.

A investitorima čisto laknulo kada su protesti završeni mirno, bez incidenata, jer su čekali na granici sa spremljenim koferima punim para za dugoročno investiranje i nešto malo po džepovima za igranje na berzi. Prvo će, kažu, nadoknaditi gubitak Železnica Republike Srpske za prvih šest meseci ove godine od nekih tri miliona. Nije red da imaju gubitke kada su svesrdno pomogli da se protesti ovako dostojanstveno održe. Na naselje u novi kompleks vlade nose poklone kako dolikuje, a iz poverljivih izvora čujem da bi to mogla biti Fabergeova zlatna jaja, svojevremeno napravljena za rusku carsku porodicu. Čisto da upotpune ambijent. U narednom koraku se očekuje otklanjanje spoljnotrgovinskog deficita kao rezultat tih desetina milijardi direktnih ulaganja. Uštedeli smo i na reklami. Opet smo osvanuli u svim medijima, a valjda svi znaju koliko košta minuta reklame na jednom CNN-u. Kakav spot Enjoy Life! Uostalom, taj spot je prikazao pitome predele cele države, što se ne uklapa u vizionarstvo ovog dela države. Ali, opet svi znaju za nas. Opa! Što je, opet, prilika da svi zajedno iščitamo novoobjavljenje knjige (Balkan bluz, Meta, Državna tajna...) kao zbornike ili sećanja na ono šta smo sve govorili ili potpisivali zadnjih 20 godina, tj. da sa ove vremenske distance razmotrimo šta je sve ćata pisao ukrug. Kako su evoluirali i dokle dogurali oni koji su ćatama diktirali, vidimo i bez posebne analize.

U Federaciji BiH zadovoljno trljaju ruke i svesrdno podržavaju principijelnost ujedinjenih stavova vođa i naroda Republike Srpske. Jer, dok se ovde diže neviđena buka, pažnja nije usmerena na njih, pa će tek buduća inventura pokazati šta su mađioničari tamo uradili. Doduše, kad splasne i buka ovde, neka refa će pokazati šta je sve nestalo u opštoj principijelnoj galami, a ko se preporučio za alternativu.

A da mi neki opet ne bi osporili intelektualnost i primedbovali kako pišem populistički (ju!), vraćam se dobrim, starim latinskim citatima koji uvek dobro posluže da se iskaže umnost. Pa, tako poruka za one koji navijaju za svetlog pašu bosanskog (a i hercegovačkog), radujući se posledicama principijelnosti vođa Republike Srpske, može biti ona Nihil rerum humanum tam instabile ac fluxum est, quam potentia non sua vi nixa, odnosno Ništa od ljudskih stvari nije tako nepostojano i prolazno kao vlast koja se na tuđu snagu oslanja; a za ovdašnje prvo Primus in orbe deos fect timor - Strah je taj koji je prvo stvorio bogove, te Quot servi, tot hostes - Koliko robova, toliko neprijatelja.

Mali je korak od sporazuma do nesporazuma, od rezolucije do revolucije, a od deklaracije do (samo)proklamacije.

Pre dvadeset godina, 1987. godine, u proseku bivše Jugoslavije imali smo stvarni bruto domaći proizvod po glavi stanovnika 5.000 dolara (podaci UNDP-a), a indeks razvoja 0,913. Indeks se, uzgred rečeno, odnosi na tri osnovne dimenzije ljudskog razvoja: prosečan životni vek, znanje i standard života. Danas podaci kažu da su ispred nas visoko i Slovenija i Hrvatska, da nam je indeks ljudskog razvoja u BiH oko 0,800, a pogledajte gde su Srbija ili Crna Gora! Ne znaju ni kako da prikupe podatke zbog silnih organizacija i reorganizacija, pa ih nema na listama indeksa ljudskog razvoja za 2004, te 2006. godinu među 177 zemalja.

Nameće se zaključak da je indeks razvoja obrnuto proporcionalan broju sporazuma, deklaracija i rezolucija, odnosno što više sporazuma, rezolucija i deklaracija, niži razvoj.

Tekst sama pišem ukrug. Znam mu sudbinu.

Dominacija vecine i teror manjine

Lijepo nas ovih dana sa stranica novina, sa televizijskih ekrana i sa mitinga upozoravaju „neorganizovane narodne mase“ u Republici Srpskoj, da Miroslav Lajček, nije poželjan, da mu treba uskratiti korištenje Bonskih ovlasti, zalažući se i za demokratiju Ruske Federacije. Stoga su, valjda i nošeni, veliki fotosi Ruskog predsjednika Vladimira Putina. Demokratija je - kako Putin vlada „majčicom Rusijom“, „demokratska su rješnja“, kako nastoji da izdejstvuje i ozakoni rješenja, kako bi dobio još jedan mandat, i vladao Rusijom u narednom periodu. Stoga se i „ugroženi i neorganizovani narod“ podigao na noge da da podršku svom Miloradu Dodigu, a Putinove fotografije – pokazuju kako je uz njih Rusija, demokratski ustrojena zemlja, čiji predsjednik Putin demokrata - par eksalans. No, dosta o Putinu. Govorimo o Lajčaku.

Kriv je Lajčak, za mnogo stvari. Prvi njegov „istočni grijeh“- što je „omogućio“ da Crna Gora postane samostalna država. Kriv je što su Crnogorci „ugrozili“ srpski živalj, što su eto još na jednoj teritoriji manjinski – ravnopravni narod. Kriv je, što Crnogorci svoj jezik sad nazivaju – crnogorski, pa tako Srbi sad traže da se u Narodnoj skupštini Crne Gore, obezbijede prevodioci sa svih jezika – kojima se govori u ovoj državi.
Kriv je Lajčak, što se lideri vladajućih stranaka u Bosni i Hercegovini, ne mogu dogovoriti, ni o čemu osim o podjeli funkcija, koje donose za vrijeme trajanja mandata ogromne prihode. Kako drugačije objasniti činjenicu, da je predsjednik, u ostavci, Vijeća ministara- Nikola Špirić – za vrijeme trajanja mandata u Parlamentarnoj Skupštini BiH – uspio da „uštedi“ 300. 000 KM. Sposoban čovjek Samo, nekako, nije logično, ako je tako sposoban, što bar dio sposobnosti nije pokazalo Vijeće ministara, na čijem je čelu bio, sve do jučer. No, dosta o Špiriću. Govorimo o Lajčaku.
Kriv je Lajčak, što hoće da Bosna i Hercegovina normalno funkcioniše, što traži od političara da rade posao, za koji su dobro plaćeni, što su za to dobili mandat od birača, i što je shvatio da bez njegove intervencije domaći političari će potrošiti još četiri godine u dogovoru oko dogovaranja.

Kriv je Lajčak, što fino ne podnese ostavku, kako mu poručuje Vojislav Koštunica, demokrata iz „osvješćene i napredne“ Srbije, jer se bavi svojim poslom. Kriv je, što poput svog predhodnika, ne spava, ne ide s ručka na večeru, kojim su ga gotivili domaćini.

Stalno iz Banja Luke dolaze signali, kako se ni u kom slučaju ne smije donijeti ništa što bi, po njihovom mišljenju, „ugrozilo“ položaj Srpskog naroda. Nedo bog, da se uvede „jedan čovjek- jedan glas“, jer to znači dominaciju Bošnjaka. Svaka pomisao na građansku uređenu Bosnu i Hercegovinu izaziva strah. To što su stanovnici Bosne i Hercegovine uskraćeni za osnovno ljudsko pravo da biraju i budu izabrani na teritoriji cijele zemlje – nezamislivo čak ni u Africi (ispričavam se za eventualnu uvredu), smatra se jeresom, izdajom.

I hajde, da prihvatim da je to tako. No, da malo pogledamo okolo. Kako to da u Republici Srpskoj, Srbi, kao većina preglasavaju Hrvate i Bošnjake kao konstutivne narode; kako to tamo gdje su Hrvati većinski narod važi isti princip, kako to tamo gdje su Bošnjaci većina - situacija je identična – sa malo ikebane. Važi li pravilo dominacija većine i teror manjine? Važi. Eto, sve to pokazuje kakvi su nam političari i kakva nam je vlast.

Stoga optužujem Miroslava Lajčaka da je kriv za sve ono što domaći političari nisu uradili, što neće da urade i što godinama jedni drugima namještaju dominaciju nad „svojim“ narodima. Ne znaš ti Miroslave, ni što je Dejton, ne znaš ti ni što je moderna država. Kriv si, jer mi smo ovdje dominantni, mi volimo svoje narode, a ti si stranac, bez srca i duše. Naši političari, odvešće Bosnu i Hercegovinu u EU 2107, ako Bog da, pa ko doživi.

Mjera nase tuge je predvidljiva zbog jednog, uzasnog razloga: mi smo navikli gubiti i vlastite poraze smatramo prirodnim. U ovoj zemlji i s nasim parama, uostalom, radi ko sta hoce, niko se vise ne libi praviti milione ljudi budalama, nikome vise nije vazno koliko nam je lose, jer zna da ce studenti, penzioneri, radnici na cekanju, bivsi vojnici, invalidi… sta god im se cinilo, samo slijegati ramenima i jos se osjecati krivim sto svojim postojanjem iritiraju gospodare nasih zivota.

During his visit to US Bosnian Serb Prime Minister Milorad Dodik told NewsMax in an exclusive interview, full of lies and fascistic type of propaganda. Here is the link to the lies broadcasted by the Internet news company NewsMax.com, published under the title: "U.S. Selling Out Bosnian Christians to Muslims, Serb Leader Says" .

This trip to US was financed by the taxpayers money of the sovereign state Republic of Bosnia and Herzegovina, these days occupied by the fascistic phalanges of the Milorad Dodik and his allies in so called Republic srpska and Federation BiH.

In attempt to tell the world the true Republikabih.net sent the following letter to the Editor of the NewsMax company, kindly asking him to publish it: 

Esad Jaganjac

Dodik is a true Milosevic's follower in supporting his ideology of ethnic cleansing and genocide.

Bosniaks and Croats in Manjaca concentration camp 1992-1995. This was Milosevic's policy of doing ethnic cleansing and genocide.

These days, Dodik is a true follower of the Serb nationalist Vojislav Kostunica, who is dreaming Milosevic's dream of creating greater Serbia 

Ovih dana se i dalje u Karadžičevoj,  multi-četničkoj BiH dešavaju stvari onako kako je on zamislio. Preostali Bošnjaci, Srebreničani, koje četnička kama nije do sada uspjela dohvatiti, napuštaju Srebrenicu i odlaze  pod šatore ili još bolje rečeno u čergu. Tako nekako izgleda narod kome su izdajnici oteli prevarom državu. 

Esad Jaganjac, dipl.ing.